Izvrsna igra Rafaela Nadala

Ono što je počelo kao sasvim običan turnir, završilo se na holivudski i za mnoge neočekivan način – titulom Rafaela Nadala.

Mnogi su predviđali da nikada neće biti onaj teniser koji je bio pre povrede, a Španac ih je demantovao izvrsnom igrom i mentalitetom šampiona.

Bljesnuo je i Huan Martin del Potro, razočarao je trenutno vodeći trojac, tako da je turnir u Indijan Velsu izašao iz šablona i zatalasao ATP tur.

Utisci iz Kalifornije nisu se pošteno ni slegli, a već se selimo na Floridu – šta smo videli u prethodnih desetak dana, a šta nas čeka u Majamiju

Počinjemo od junaka turnira – Rafaela Nadala. Mnogo brže nego što je i sâm očekivao, Španac se ponovo lansirao ka vrhu i pokazao da će biti ravnopravan konkurent za najveće titule u budućnosti, što je odlična vest za sve koji vole tenis.

Nadal je ovaj turnir odigrao na način na koji je odigrao mnoge dok je bio ’broj jedan’ – iz meča u meč podizao je formu, koja je kulminaciju doživela u finalu.

U tom duelu sa Del Potrom Nadal je delovao neustrašivo – igrao je inteligentno i forhend paralelama koristio mnogo prostora na toj strani, greške je sveo na minimum, a bekhend dijagonala bila je pouzdana kao nekada. Ipak, najimpresivnije od svega bilo je kretanje – da je neko kojim čudom prespavao prethodnih devet meseci i probudio se taman za finale Indijan Velsa, ne bi primetio da je Nadal odsustvovao ijedan jedini dan.

Sa lakoćom se izmicao na forhend kako bi spinovima mučio Del Potra i skoro uvek bi stizao loptice na drugoj strani kada bi Argentinac promenio ritam. U nekoliko navrata je ostajao u poenu kada se to činilo nemogućim, ono što se u teniskom rečniku može nazvati „nadalovskim“ poenom – neverovatna odbrana, čekanje da protivnik popusti, i onda kontra koja rešava poen. Sve u svemu, Rafael je do krajnjh granica iskoristio spori beton u Indijan Velsu.

Samo nekoliko dana ranije situacije nije bila tako ružičasta – u meču sa Gulbisom Nadal se mučio sa tajmingom, čak je neke za svoje standarde lake forhende često slao u aut ili mrežu, a slavlje posle tog meča jasno je pokazivalo koliki mu je teret pao sa leđa.

Usledio je duel sa rovitim Federerom, idealan za dalji rast samopouzdanja, a onda protivnik savršen da se Nadal uveri da nije izgubio autoritet u očima kolega – Berdih je servirao za drugi set, vodio je 5:3, a izgubio je 7:5. Možda bi neko Čehu i poverovao da je onaj smeč promašio zbog sunca i da su olako promašeni forhendi stvar dekoncentracije, ali Berdih jednostavno ima predugu istoriju takvih kikseva i takvih promašaja protiv najboljih igrača.

Nadal je titulu proslavio padajući na teren i dižući ruke uvis, kao da je osvojio Gren slem turnir, toliko mu je značio trofej. Više puta napisao sam da je samopouzdanje ključno za Nadalovu igru, više nego što je to slučaj kod drugih tenisera, a ova titula trebalo bi da ga podigne do maksimuma. Pogotovo zato što je trofej osvojen na betonu, prvi od oktobra 2010. i slavlja u Tokiju.

Iako dugoročne posledice povrede još ne možemo da znamo, čini se da je borbeni Bik sa Manakora dobio još jednu bitku sa sopstvenim telom. Takođe, sada je dokazana ispravnost njegove odluke da više puta odlaže povratak na teren dok se ne oseti potpuno spremnim da se takmiči na najvišem nivou.

Nažalost, Nadal će propustiti Majami kako bi se odmorio, ali onda sledi deo godine koji je za njega poslastica – šljaka.

Drugi put u karijeri Huan Martin del Potro igrao je finale turnira iz Masters 1000 serije, ali ponovo je ostao bez titule, kao i 2009. na Rodžers kupu. Međutim, Argentinac može da bude zadovoljan jer je prethodno izbacio Endija Marija i Novaka Đokovića, obojicu posle seta zaostatka, što ilustruje Delpov napredak na mentalnom planu.

Del Potro je u prethodnom periodu ozbiljnu pažnju posvetio taktici – i dalje je izrazito agresivan teniser, naročito sa forhend strane, ali ne libi se da nešto duže čeka tu priliku za napad.

Tako nešto videli smo u meču sa Marijem, kada se upuštao u duže razmene i, suprotno očekivanjima, izašao kao pobednik u velikom broju ’relija’. Novina je i Del Potrov bekhend slajs, koji je delom iznuđeno rešenje kako bi se rasteretio ručni zglob.

Sada je sve pitanje balansa i Del Potrovog osećaja za igru – on će morati iznova da prepoznaje koji su momenti pogodni za napad i brzo završavanje poene, a kada određeni interval u meču zahteva nešto strpljiviji pristup.

Del Potrov forhend svakako je među najmoćnijima na svetu – kada se namesti i pogodi, odbrane nema. Ono što je dodatni plus, a što nismo često viđali u prethodnih godinu i po, jeste da Argentinac uspeva duboko da pogađa i iz punog trka zahvaljujući dužini ruku i atipičnom zamahu.

Takođe, Del Potro vrlo često uspeva da izvuče maksimum iz forhenda i u situacijama kada se ne namesti adekvatno, što je ređe slučaj sa npr. Berdihom i Congom, koji takođe imaju snažne forhende.

U okršaju sa Đokovićem faktor je bio i taj što je Argentinac bolje podneo ogromnu vrućinu i što je u ključnim trenucima birao bolja rešenja.

Uz sve navedene pohvale, nužno je naglasiti da „jedna lasta ne čini proleće“ – ako zaista želi da se priključi vrhu, najbolje će morati da pobeđuje mnogo češće nego do sada.

Takođe, Del Potro u budućnosti sigurno neće moći da računa na onako lošu igru Marija, koji je napravio čak 49 neiznuđenih grešaka, od čega osam duplih, a ni Đokovićeva slabija izdanja (na fizičkom i taktičkom planu) nisu baš svakodnevica.

 

Prvi veliki test za Argentinca jeste Majami – odlika najboljih koji su ispred njega jeste da uspevaju da ’vežu’ dva dobra, jaka turnira, pa i više. Zato ne treba preuranjeno donositi zaključke.

Prvi reket sveta Novak Đoković iza sebe ima razočaravajući turnir – od prvog kola bilo je evidentno da Novak ne liči na čoveka koji je suvereno osvojio titule u Melburnu i Dubaiju, iako je dva seta dobio sa 6:0 i odigrao briljantni drugi set sa Congom.

To se pre svega ogledalo u velikom broju neiznuđenih grešaka, ponekad i u nešto slabijem kretanju. Ipak, ne bi bilo prvi put da se Novak muči, a da na kraju osvoji turnir. Sada nije uspeo, u čemu je Del Potrov udeo veliki, ali preovlađuje utisak da je Đoković taj duel izgubio na fizičkom planu.

Bilo je očevidno da je od sredine drugog seta opadala brzina Đokovićevih servisa i udaraca sa osnovne linije. Uz to, svako ko se bavio sportom zna da sa umorom proporcionalno opada i koncentracija, pa otuda i Novakovi taktički propusti, kojima su svi pripisali poraz.

Kombinacija slabijih udaraca i dekoncentracije doveli su do toga da Đoković ne uspeva da implementira taktiku koja mu je davala rezultate u meču sa Del Potrom, a to je da skraćivanjem uglova i promenama ritma po širini i dužini natera Argentinca da što više trči (sećate li se ijedne Novakove kratke dijagonale forhendom?).

Kako je i Novak primetio, izostala je njegova bekhend paralela, inače ubojito oružje, pa nije koristio višak prostora na toj strani jer Del Potro uvek gleda da se izmakne na forhend (kao što je levoruki Nadal radio forhend paralelama).

Ipak, poraz u Indijan Velsu sve je samo ne tragičan za Đokovića – naprotiv, možda je i poželjan kako se ne bi ponovo ušlo u vrtlog priča o seriji pobeda, koje bi Novaka sigurno emotivno izmorile. Ako je kiks morao negde da dođe, Indijan Vels uopšte nije pogrešan izbor.

Uz to, ogroman plus je vidno poboljšanje Đokovićevih voleja i igre na mreži generalno. Nekoliko voleja, čak i u važnim momentima, Novak je odigrao sa mnogo osećaja i samopouzdanja, što nismo prečesto viđali u prošlosti.

Đokovićev servis funkcionisao je besprekorno do trenutka dok ga umor nije stigao u meču sa Del Potrom, a Novak je istakao da na treninzima najviše radi na servisu i voleju. Dakle, plan postoji i za sada se uspešno sprovodi u delo.

Ono što Novakove navijače treba više da zabrine od poraza jeste odgovor na pitanje: Zašto je Đoković fizički pao? Istina, temperatura je bila skoro 40 stepeni, ali Novak je u poslednje dve-tri sezone igrao i sa lakoćom pobeđivao u sličnim uslovima.

Nadajmo se da je u pitanju bio samo loš dan i da će Novak ponovo biti onaj stari u Majamiju, turniru na kojem je tri puta osvojio titulu (2007, 2011, 2012).

Osim Nadala, Monfisa, Bagdatisa, Vavrinke, Gulbisa, Fiša, na Floridi nećemo gledati ni Rodžera Federera. Švajcarac je jedva dobio Vavrinku, a verovatno bi izgubio da Stanislas nema toliki strah kada igra protiv njega, a protiv Nadala je sve vreme bio u podređenom položaju i nije imao realnih šansi.

Iznenađenje predstavljaju neki nerezonski potezi Federera u igri, što inače ne viđamo ni u trenucima kada mu ništa ne polazi za rukom. Uz labilni bekhend i probleme sa leđima, više od Rodžera nismo mogli ni da očekujemo.

Endi Mari od Australijan opena nije igrao nijedan turnir do Indijan Velsa. Rekao je da će mu se ta pauza isplatiti na duge staze – na kratke izgleda da neće. Očekivali smo revitalizovanog, Marija punog energije, a dobili smo bledog Škota, demotivisanog i bez jasnog plana u igri.

Imao je lak žreb (Donskoj, Lu, Berlok), suprotnom verovatno ne bi dogurao ni do četvrtfinala s obzirom na to kakve je igre pružao. Ipak, Indijan Vels nikada nije bio Endijev omiljeni turnir – osim finala 2009. godine, nikada nije prošao dalje od četvrtfinala. Znatno boljeg Marija treba očekivati već od Majamija.

Najveće iznenađenje je Kevin Anderson, koji je u drugoj rundi izbacio Davida Ferera i zaustavljen tek u četvrtfinalu od Tomaša Berdiha. Čeh je tek posebna priča – do polufinala je igrao najbolji tenis na turniru, ali sa Nadalom ponovo nije mogao i doživeo je 12. uzastopni poraz od Španca.

Šira javnost prvi put je imala priliku da vidi i Karlosa Berloka, koji je neočekivano stigao do osmine finala preko ćudljivog Dolgopolova i vazda povređenog Nišikorija. Živahni Argentinac jednoručnog bekhenda i napadačkog stila igre namučio je Marija, ali od njega ne treba očekivati da često ponavlja ovakve serije u budućnosti.

 

B92/TrafikaBa